Posle rakije postacemo hakije

Baveci se trgovinom skoro 15 godina, oprobao sam skoro sve segmente i faze: veleprodaja, maloprodaja, terenski rad, rad u kancelariji, upravljanje ljudima, telemarketing...
Najlepse i najsladje sam se osecao tamo gde sam kombinovao terenski i rad u kancelariji bez obzira na funkciju.
Lepota je kad ujutru na miru popijes kaficu, pregledas mailove, napravis par tabelica i izvestaja, onda sam ili sa kolegom krenes na teren, obavis par zadataka, sednes na rucak, vratis se do firme ili obavis jos neki sastanak u kaficu uz caffeu i onda opusteno odjezdis kuci sluzbenim automobilom. E to je zivot! Ponekad odes na put van grada na sastanak, ali i to se mora preseci odlaskom u kafanu na zasluzeni rucak. Sve ovo je zacinjeno stalnom zvonjavom telefona i smsovanjem sluzbeno i privatno - cisto da se ne otudjis od drugih ljudi, a ponekad i surfnes netom putem wi-fi na laptopu naravno tamo gde je moguce.
Kafana je zacin u ovakvoj corbi, a poznato je da se tamo najbolji poslovi zavrsavaju, jer opstepoznato i jedno od najstarijih obicajnih normi je - kad sa covekom podelis hranu vec ste postali skorodrugari :)
Kada bi sve islo ovako glatko kako sam napisao, ziveo bi u Utopiji. Ali prosle i ove nedelje osecam se bas tako. Zadovoljno.